Kao i većina drugih ljudi, kada mi je do nečega veoma stalo, onda to i prisvojim. Tako je i sa našom Opštinom, zato ona i jeste i moja Opština i u narednih desetak minuta ću sa Vama podeliti sasvim lična sećanja na period od 1998. do 2002. godine, za vreme koga sam radila na mestu referenta za kulturu. Sve je počelo u vreme praznika Sukot i toplog miholjskog leta 1998. Bilo je sazvano Veće na kome je trebalo predstaviti novog referenta u Opštini. Već je pao mrak nad ulicom Kralja Petra i bilo je jedno od onih toplih večeri za koje bi poželeli da večno traju. Otvorila sam vrata Opštine, dočekao me je nasmejan kao i uvek, Bata iz obezbeđenja. Obezbeđenje inače nije služilo da nekoga ne pusti u Opštinu, već isključivo radi osećaja sigurnosti. Događaji kojima ćemo dvadeset godina kasnije biti svedoci, su tada bili nezamislivi. Sve do prizemlja su mirisale teta Macine perece…